PRAZNINA U SLAVOLUKU
Sa ruku mojih sliva se
voda,
pitka, prozirna,
labud u peni...
Iz nje me hladi jedna
tačka
da su izvori zatvoreni
i da san sanjam
kojeg nema...
Sad ruke svoje držim
u mraku
i čista voda, ugašena,
iščezava u raskoraku
stvarnog i snova
ko kuća nikad sazidana
il kuća sagrađena
bez krova.
Voda i tama,
tama bez vode,
sa podignutih ruku spram neba
ni u šta padaju sve slobode,
svi ratovi i pomračenja
i sve suštine istih ruku...
Užasnut gledam razapet kamen
između šaka
u besmislenom slavoluku.
SAMURAJSKE TIŠINE
Sura vedrina,
samurajska tišina od zlatnih spratova
propeta do neba
a oko vreba iz Centra,
plavetnila u dimu.
Uzdišem tišinu
i sanjam
gde bih te mogao naći.
Putevi su kao vratovi bez glava
– sve kraći,
a ja sve bliži
svom kraju.
Oboje ćemo se pronaći
u ponoćnom zagrljaju
Grobnice Vremena,
sred sure vedrine
samurajski zlatnih spratova
tišine.
ZALJULJAN SAN
Spona
između
je zaljuljan san.
Iščekujem dan
ne znajući
s koje strane
Sunce može da iznenadi.
Možda iz kruga,
odasvud;
Tada će ptice nestati,
biće im prejako
za njihova pera
koliko beše
i za Ikara.
Ili će spona
između
zaljuljan san
odbaciti uvis,
izvan odasvud.
OBLIK RUŽE
Izčezava ženski uzdah
u zidine.
Tajna sanja otvorena vetrovima
od istine.
Zvecka nakit na haljini
izmaglice.
Neki oblik nad voltama
širi lice zagonetke
magičnoga lanca zdanja...
Iščezava osmeh ruže
od peščara
iz mehura uhvaćenih
predskazanja.
