|
Nasleđe
Ilija Vukićević
Pripovetke
("Alma", Beograd, 2009)
PATAK
HUMORESKA
Kad koji „palančanin” dođe u Beograd
i prošeta se dva-tri dana po njemu, obiđe sva javna i zabranjena
mesta, zaviri u sve kafane; kad sve vidi i kad najposle uvidi da
nije ništa video, s tužnim srcem i dosta praznim džepom, potužiće
se kakvom svom poznaniku kako će skorim doći vreme da će Srbinu
biti milo da vidi Srbina u Beogradu, a ujedno ne može da
propusti a da ne pohvali svoje rodno mesto: „Sve, sve, ali
palanačkog života nema!”. Beograd je baš na udarcu kulture; tu se
sve prvo — naravno, „prvo” za nas — prenese, pa posle, kad se dobro
utvrdi i ukoreni, onda lagano ali sigurno ide napred. Dok do
krajnjih varoši i varošica stigne, ne izgleda više da je to plod
kulture, već da je to u Srbiji, otkako Srbin živi u njoj. Prvi
kulturtregeri nastanili su se u Beogradu, tu im je rad bio
najbolje primljen. U palankama je sasvim drukčije; tu se oni
zanimaju mnogo nežnijom kulturom: ili vode majmunove, ili
sviraju u vergle. Srbin dosta nerado
prima novo, a kad primi, nema te sile koja bi ga naterala da to
napusti.
Ele, u jednoj od najudaljenijih
palanaka, najudaljenijoj od pristupa kulture, dešavalo se
leta 188. čudno zbitije sa jednim zvaničnikom Velikoga Suda,
koji je — moram istinu da kažem — prošao sve više i niže škole i
najposle je, kao svršeni pravnik, dobio mesto u sudu pomenute
palanke.
G. Mata Džilipan, časno ime njegovo,
bio je čovek na svome mestu, razume se, u kafani, jer otkako je
došao u tu palanku, nije nikad promenio astal za kojim je prvi put
počeo da pije. Imao je društvo s kojim je večito tamanio prazno
vreme i koje nikad nije menjao, jer se na novo nije mogao nikako
da navikne, kao i na drugi astal.
Ličnost ili, da bi me bolje razumeli,
„persona” Mate Džilipana nije bila nimalo lepa, šta više moglo
bi se reći da je bio ružan, no tu je priroda pokazala svoju veliku
volju u „kontrastima”, jer je Mati dala lepu ženu. Vitka stasa,
bela lica, a njene oči plave, više gra'oraste, što 'no kažu, sećaju
te na božje tajne pute; u njima je nekad srećni Mata gledao raj na
zemlji. Ali to su bila srećna vremena; to je bilo nekad. A sad?...
Malo dalje videćemo kako je sad.
Njenu lepotu nije samo obožavao
Mata, oko nje su i mnogi drugi mladi ljudi obletali. A ona?... Tu je
pogrešila, nije prema tome bila hladna. To je bio uzrok zbog čega
je Mata omrznuo na nju, omrznuo na sebe, ali samo ne na vino, jer to
je najverniji prijatelj, samo kad čovek ima para. On je bio
ljubomoran. Teška je to boletica, koju leči samo — vino. No
pored te slabosti patio je još i od jedne druge. Svoje jade
ispovedao je rado svojim najprisnijim prijateljima, a to su
bili kafanski gosti one kafane u kojoj je on bio stalan gost.
Jedne večeri sedeo je Džilipan za
svojim astalom i pio tečan „rubin”. S njime su sedeli njegovi
nikad nerazdvojni drugovi.
— Kažem vam — gotovo je deklamovao Mata, — kažem vam da sam u
takvim prilikama neumoljiv, i đavo bi pre oprostio no ja.
— A imaš i pravo, kad se tvojom nazvala — hrabrio ga je jedan
između ostalih.
— Koliko sam joj puta govorio — produžavao je dalje Mata, —
nemoj, nemoj, molim te, da se više razgovaraš sa onim Simom
poručnikom; ali ja njoj, ja duvaru, svejedno.
— A ona opet? — zapitaće ga jedan.
— Ona! — škrgutaše Mata zubima. — Ne mogu više da je gledam. Da
mi je moguće, i da me nije od sveta sramota, ne bih više ni išao
kući... Mrska mi je pred očima... Kucnimo se... Tako! Ovo je vino kao
vatra, ala mi prija... Zavidim vam, braćo, što niste oženjeni. Eto,
i ja sam još mlad, i ja sam mogao još da čekam; ali... sâm sam kriv.
Nabio sam rogu na vrat... Pijmo!
I tako se do pola noći produžavalo,
dok najposle posle govora nije došlo mrmljanje, a posle šta je
bilo, to će znati svaki koji je imao prilike da bude u blizini
takvih slučajeva.
Dok se Mata zabavljao s društvom u
kafani, njegova lepa Dana sedela je u sobi i gledala je — upravo
nije nigde gledala. Ona je budna sanjala, sećala se lepih časova
u svom mladom životu, a kad joj se misli zaustaviše na poručiku
Simi, iz njenih se grudi otrže tih uzdah, i ona se prenu. Napolju je
bila mesečina kao dan, a zraci mesečevi, koji su kroz
poluotvorene prozore prolazili, pravili su svetlu sliku na
patosu, koja podseća čoveka na prozore osvetljenih — mal' te ne
čarobnih palata. Dana se uspravi, pođe k vratima, da se nadiše
čistog večernjeg vazduha, a kad baš htede na prag da stane, uđe
jedan dečko u avliju. U rukama je nosio patka i upita je:
— Sedi li ovde g. Mata Džilipan?
— Sedi — odgovori mu Dana.
— Evo, g. Sima poslao mu je patka; ima
dva, pa se kolju, i pozdravio ga je — reče dečko i ode.
Sudbina je toga patka bila da posluži
kao posrednik, jer je kazao pre Sima poručik Dani: ako pošlje
patka, da zna da pristaje na ugovoreni rendez-vous.
Pomisliće mnogi: kakav se to udes
desio da bude patak posrednik u ljubavi? To je neprirodno!
Ali zašto da je baš tako neprirodno?
Kad se desi da kakav „som” u ljudskom obliku vrši kakav važniji
posao, što ne bi „nevini” patak pomogao u „nevinoj” ljubavi?
Znate, i rendez-vous je plod kulture.
Ali to se tako uobičajilo kod nas, da nije čudo ako koji „istorik”
počne da dokazuje da je i Kulin-ban imao ljubavni rendez-vous.
— Gde li ću sad da ga metnem? — govorila
je Dana sama sebi. — Stra' me pobeći će, ako ga pustim u avliju...
Kako bi bilo da ga metnem u sobu? A zašto ne? I onako je vezan —
neće pobeći.
Unese patka u sobu, metnu ga na krevet,
pokri ga šalom, pa onda?... Ta zar ne zvoni lepo reč rendez-vous?...
U kući je bio samo patak...
Nije bila još ponoć, kad se Mata vraćao
kući. Išao je dosta pravo, hladna voda leči prilično uzrujalu krv
i vrelu glavu, ali se od svoje stare boletice nije izlečio.
„Gde li je sada?” — mislio je Mata. — „Da
li je kod kuće? Zar ona kod kuće? Ala se varaš, Mato! Ta zar je ti ne
poznaješ? Veruj, u kući, ali ne u svojoj — a gde je?” Na ovo pitanje
nije mogao da dade odgovora; ali ga je tako jako potreslo, da je
čisto potrčao od ljutine, i bilo bi svašta, da se nije sledeće
dogodilo.
Baš kad je iza jedne okuke izišao, tiho
tresnu sabljica, a Mata nedaleko ugleda gde neka ljudska prilika
zagrli neku žensku, i po toj prilici poznade on poručika Simu, a
po ženskoj svoju ženu. „Ona!” prošaputa Mata, i krv mu jurnu na oči,
ali on nije bio junak, nije smeo da jurne među njih, jer je znao da
oficirska sablja, i ako nije oštra, ima tvrd balčak. On je jurnuo
kući i, kad se našao u svojoj sobi, pao je na kolena i uzdrhtalim
glasom prizivao je Boga, da on sudi njegovoj ženi.
— Bože! — moljaše se Mata, — ako si
pravedan, ako si silan, a ti je kazni. Zar da me večito mori, zar da
me sramoti? O, svemogući Bože, pogledaj i ovog jadnog crva — ovog
jadnog Matu Džilipana, i usavetuj ga šta da radi s njom.
I, uzbuđen, spusti glavu na krevet,
upravo ne na krevet no na šal pod kojim je jadan patak bio, a ovaj od
tolikog snažnog udara — Matina je glava bila velika — pomislio
je da mu je suđen čas, a, zagušen šalom, jedva prodera svoju staru
pesmu „pak! pak!”, ali to tako tužno, tako zagušeno, da je
izgledalo kao da iz zemlje dolazi.
Mata skoči, okrenu se i jurnu na
vrata...
— Čudo, pravo čudo — odmah zatim pričao je Mata uzdrhtalim
glasom svojim starim drugovima, koji su se još u kafani
nahodili. — Pravo božje čudo. Ja sam zamolio Boga da me od nje
spase, i anđeo mi je kazao da je bacim u „pak'o”.
— U pak'o! uzviknuše ostali
preneraženo.
— Da, u pak'o! Ali gde ću da nađem sad pak'o? — upita Mata gotovo
plačući, jer ga napusti svaka nada da se svoje žene kurtališe.
—
Stoj! — viknu jedan, kome su svi priznavali da je oštrouman.
— Pošto anđeli u svom jeziku nemaju reč „konzistorija”, a pošto
je konzistorija gotovo što i pak'o, to ti prevedi tu reč na ljudski
govor i učini po mom savetu.
— Bravo! — zaori se kao iz jednog
grla...
Posle dva meseca, Mata i „lepa” Dana
nisu bili više dva tela a jedna duša. Sad su imali svako za sebe
dušu.
(Ilija Vukićević: Pripovetke, „Alma“, Beograd, 2009)
nazad
|