Prevedena književnost


Lion Fojhtvanger

VERNI PETAR

(Manesse Bibliothek der Weltliteratur, 1994)


Mar­šal je bio ja­ko, ja­ko star, či­tan­ke su bi­le pu­ne nje­go­ve sla­ve, hi­lja­de uli­ca i tr­go­va i po­ne­ki gra­do­vi no­sili su nje­go­vo ime, bio je isto­rij­ska lič­nost. Sad, već osam go­di­na una­zad, ži­veo je okru­žen ti­ši­nom svog se­o­skog ga­zdin­stva, uz­dig­nut nad tr­za­vi­ca­ma dnev­ne po­li­ti­ke.

Ta­da je otadž­bi­na do­spe­la u naj­ve­ću opa­snost, a me­đu mla­đi­ma, še­zde­se­to­go­di­šnja­ci­ma i se­dam­de­se­to­go­di­šnja­ci­ma, ni­je bi­lo ni­jed­nog či­ji bi auto­ri­tet bio do­volj­no jak, da spa­se otadž­bi­nu od anar­hi­je i pro­pa­sti. Ta­ko su se obra­ti­li mar­ša­lu i pre­kli­nja­li ga da pre­u­zme kor­mi­lo u svo­je osve­do­če­ne, ko­štu­nja­ve sta­rač­ke ru­ke.

Ota­dži­na je sta­ja­la is­pred mar­ša­la u vi­du tri go­spo­dina i ob­ja­šnja­va­li su da su sve­sni ve­li­či­ne žr­tve ko­ja se tra­ži od mar­ša­la. Ali, zah­te­va­la se ta žr­tva; otadž­bi­na će bi­ti iz­gu­blje­na ako se mar­šal ne po­bri­ne za nju.

Pra­sta­ri je sta­jao tu, ži­vi spo­me­nik. Nje­go­ve če­žnje su osla­bi­le. Ni­je bi­lo vi­še ni­ko­ga ko­ga je vo­leo, sa­mo još ne­ko­li­ci­na ko­ju je mr­zeo, i ni­ko­ga ko­ga ni­je pre­zi­rao. Od­u­mr­la je ve­ći­na ži­vot­nih ra­do­sti u nje­mu. Ali još uvek je u nje­mu ti­nja­lo slat­ko ose­ća­nje mo­ći iz do­ba ka­da je po­sled­nji put dr­žao vlast u ru­ka­ma, bi­lo je to pre osam go­di­na. Čo­vek se ose­ćao ja­čim, mla­đim, ži­vljim ka­da je znao da je svo­jim pot­pi­som od­re­đi­vao sud­bi­nu sto­ti­ne hi­lja­de lju­di.

U du­bi­ni svo­je du­še je mar­šal, da­kle, bio od­lu­čio da se oda­zo­ve po­zi­vu otadž­bi­ne. Na­po­lju su sta­ja­li no­vi­na­ri i če­ka­li; nje­go­vo ga­zdin­stvo bi­lo je uda­lje­no, te­le­fon­ska slu­žba ma­log me­sta bi­la je po­ja­ča­na. Mar­šal je znao da je sve­tu za­stao dah ka­ko bi čuo nje­go­vu od­lu­ku. Ali otkad je pre pe­de­se­t i ­tri go­di­ne na­pra­vio ne­pro­mi­šlje­ni ko­rak, za­cr­tao je se­bi če­lič­no pra­vi­lo da ni pod ko­jim uslo­vi­ma od­mah ne od­go­vo­ri. Svo­jim zar­đa­lim gla­som ob­ja­šnja­vao je otadž­bi­ni: „Mno­go tra­ži­te od me­ne. Re­ći ću Vam su­tra šta sam od­lu­čio.“

Šta god da se do­go­di­lo, mar­šal je imao obi­čaj da u de­set sa­ti kre­ne na po­či­nak. Ta­ko je obi­ča­vao već če­tvrt ve­ka una­zad; sa­mo to­kom ra­ta od­stu­pio je od tog pra­vi­la to­kom de­vet ve­če­ri. I da­nas se po­vu­kao u de­set sa­ti.

Lič­ni slu­ga Pe­tar ski­nuo je ode­ću sa nje­ga i po­mo­gao mu da ob­u­če noć­nu ko­šu­lju. Re­kao je: „On­da ću Eks­ce­len­ci­ji su­tra uju­tro spre­mi­ti dva ja­ja za do­ru­čak.“ – „Mi­sliš, za­i­sta, Pe­tre,“ od­go­vo­rio je mar­šal, „da se po­no­vo pre­se­li­mo u pa­la­tu?“ – „Isto­ri­ja to oče­ku­je od Vas, uva­že­na Eks­ce­len­ci­jo“, od­go­vo­rio je Pe­tar dok je is­pra­vljao ja­stuk, „a ka­da smo se pro­šli put pre­se­li­li u pa­la­tu, iz­u­zet­no je pri­ja­lo uva­že­noj Eks­ce­len­ci­ji.“ – „To­li­ko sta­ja­nje to­kom pri­je­ma“, me­di­ti­rao je mar­šal, „po­či­nje da me za­ma­ra. Pre tri ne­de­lje, po­što sam pri­mio go­spo­du iz Le­gi­je, mo­rao sam da ot­ka­žem šet­nju.“ Pe­tar je od­vra­tio: „Pri­re­đi­vao bih pri­je­me naj­vi­še dva pu­ta me­seč­no, i ni­kad du­že od če­tvrt sa­ta. Go­vo­ri­ti na ra­di­ju ma­nje za­ma­ra i uvek naj­bo­lje is­pad­ne. Ona­ko ka­ko je Eks­ce­len­ci­ja go­vo­ri­la pri­li­kom pro­sla­ve če­ti­ri sto­ti­ne go­di­na po­sto­ja­nja, svi su bi­li po­tre­se­ni, čak i u ze­mlja­ma u ko­ji­ma to ni­su raz­u­me­li.“

Pe­tar je sta­vio mar­ša­lo­ve zu­be u teč­nost pred­vi­đe­nu za nji­ho­vo či­šće­nje i gur­nuo mu ne­što va­te u uši. Sa­da je po­me­rio u pra­vi po­lo­žaj blok za pi­sa­nje na ko­me je mar­šal obi­ča­vao uju­tro, ne­po­sred­no po bu­đe­nju, da za­be­le­ži mu­dre mi­sli ko­je su mu se ja­vlja­le to­kom no­ći.

Mar­šal se u me­đu­vre­me­nu okre­nuo na de­snu stra­nu. „Da li za­i­sta mi­sliš,“ pi­tao je, dok mu je Pe­tar za­vi­jao no­ge, „da ne mo­gu bez me­ne?“ – „Ne mo­gu, Eks­ce­len­ci­jo“, od­vra­tio je Pe­tar. Mar­šal je uz­dah­nuo i po­vu­kao no­ge pre­ma se­be, pa je iz­gle­dao kao de­te u maj­či­nom kri­lu. „Da“, re­kao je, „on­da ćeš mi su­tra uju­tro spre­mi­ti dva ja­ja.“

Pe­tar je bio pet­na­est go­di­na mla­đi od mar­ša­la. Is­pra­tio je, od vre­me­na ka­da je mar­šal bio na­čel­nik, us­pon tog čo­ve­ka, kao po­trč­ko i kao lič­ni slu­ga. Mar­šal već odav­no vi­še ni­je bio ži­vi čo­vek, bio je sta­tua, sta­tua ko­nja­ni­ka; Pe­tar je bio konj.

Po­red Bo­ga je Pe­tar naj­bo­lje po­zna­vao mar­ša­la. Znao je ka­ko se stva­ra ose­ćaj auto­ri­te­ta ko­ji je od mar­ša­la na­pra­vio isto­rij­sku lič­nost ka­kva je i bio. Auto­ri­tet je stva­ran ka­me­nom tvr­do­ćom ve­li­kog li­ca i go­spod­skim mi­rom ko­jim se mar­šal ret­kim re­či­ma iz­ja­šnja­vao. Mar­ša­lo­ve re­či su bi­le kao od me­ta­la. Ni­ko ne bi mo­gao da po­mi­sli da se u mar­ša­lu mo­že ro­di­ti ne­ka­kva sum­nja. Bi­lo je is­klju­če­no su­prot­sta­vi­ti mu se.

Na mar­ša­lo­vom pu­tu sta­ja­li su ne­bro­je­ni lju­di, ali u nje­go­vom sr­cu sta­jao je uvek sa­mo je­dan čo­vek: on sam. Pe­tar je po­zna­vao zlo mar­ša­lo­vo sr­ce. Pe­tar je zna da  u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma čak i naj­hu­ma­ni­ja oso­ba, da je bi­la na me­stu mar­ša­la, ne bi mo­gla da se uz­dr­ži da po­ša­lje sto­ti­ne hi­lja­de u smrt. Do­bra oso­ba bi mo­ra­la da se iz­bo­ri s tim: ali ne i mar­šal. Te sto­ti­ne hi­lja­de lju­di ga ni­su za­ni­ma­le. Ni­je mo­rao da se po­tru­di za mir s ko­jim ih je po­slao u si­gur­nu smrt. Ako bi stva­ri kre­nu­le na­o­pa­ko, mar­šal bi sleg­nuo ra­me­ni­ma; ako bi sve kre­nu­lo do­brim pu­tem, on bi bio taj ko­ji bi pri­mio hva­lo­spe­ve od Otadž­bi­ne. Po­šao je u de­set sa­ti na po­či­nak i le­po spa­vao. Pe­tar je bio vi­še pu­ta sve­dok to­ga.

Mar­šal ni­je ni­kad bio oštro­um­ni mi­sli­lac. Na voj­noj aka­de­mi­ji na­u­čio je da je, za slu­čaj da se dvo­u­mio, bi­lo bo­lje da ura­di ne­što po­gre­šno ne­go ni­šta. To­ga se dr­žao. Bio je fa­ta­li­sta. Nje­go­va funk­ci­ja bi­la je do­no­še­nje od­lu­ka. Ko­je bi bi­le po­sle­di­ce tih nje­go­vih od­lu­ka, to ni­je bi­la nje­go­va bri­ga.

Ve­ro­vat­no je upra­vo ta ne­ve­ro­vat­na, fa­ta­li­stič­ka nad­me­nost bi­la uzrok to­me što je sa Pe­trom raz­go­va­rao o od­lu­ka­ma ko­je je va­lja­lo da do­ne­se, o od­lu­ka­ma ko­je su uti­ca­le na to­ko­ve dr­ža­ve i sve­ta. Mar­šal i Pe­tar su po­ti­ca­li iz iste se­ljač­ke pro­vin­ci­je. Pre­ci mar­ša­la su ta­mo sto­ti­na­ma go­di­na bi­li go­spo­da, Pe­tro­vi pre­ci su bi­li kme­to­vi. Pe­tar je bio deo tog tla. Mar­šal je raz­go­va­rao sa sa­mim so­bom ka­da je raz­go­va­rao sa Pe­trom. Po­ne­kad je, što su go­di­ne od­mi­ca­le, sve vi­še raz­go­va­rao sa sa­mim so­bom. Pe­trov i mar­ša­lov ka­rak­ter i raz­mi­šlja­nja su se bit­no raz­li­ko­va­li. Pe­tru je bi­lo va­žni­je u slu­ča­ju nu­žde da ni­šta ne ura­di ne­go da ura­di ne­što po­gre­šno. Pe­tar je vo­leo svo­ju do­mo­vi­nu, Pe­tra su se ti­ca­le sto­ti­ne hi­lja­da ži­vo­ta ko­je su po­sla­te u smrt. Pe­tar ni­je bi­lo fa­ta­li­sta; mi­slio je da se pa­me­ću mo­že spre­či­ti zlo i uči­ni­ti do­bro. Mar­šal je bio isto­rij­ska lič­nost, Pe­tar je bio čo­vek, pa­tri­o­ta i bio je pa­me­tan. Mar­šal je imao moć, Pe­tar um.

Pe­tar se, na­rav­no, ču­vao da mar­šal ne pri­me­ti nje­go­vo bun­džij­sko raz­mi­šlja­nje. Pra­vio se To­ša. Ono što je iz nje­ga iz­bi­ja­lo, bi­le su pro­ste na­rod­ne mu­dro­sti. Na­vo­dio je iz­re­ke, pri­po­ve­dao po­uč­ne pri­če, oče­ve, de­di­ne aneg­do­te, lu­ka­vo vo­de­ći ra­ču­na o to­me da se od­lu­ke mar­ša­la, ko­ji je bio rav­no­du­šan pre­ma do­mo­vi­ni, uskla­de sa raz­mi­šlja­nji­ma Pe­tro­vim, ko­ji ni­je bio rav­no­du­šan pre­ma do­mo­vi­ni.

Pe­trov otac i de­da su mar­ša­lu po­la­ko po­sta­li fi­gu­re prot­ka­ne na­rod­nom mu­dro­šću, pred­stav­ni­ci na­ro­da, le­gen­dar­ne fi­gu­re, pa­tri­jar­si. Pre­ko njih je Pe­tar ru­ko­vo­dio mar­ša­lom i ze­mljom. Mu­dre mi­sli ko­je bi mar­šal uju­tro čim se pro­bu­dio, za­pi­si­vao u svoj blok, po­ti­ca­le su iz mu­dro­sti onog oca i de­de, bi­le su za­mi­sli Pe­tro­ve.

Ze­mlja je, ka­da je po­sta­vi­la sta­rog mar­ša­la za kor­mi­lo, bi­la ta­ko­re­ći bez od­bra­ne, pre­pu­šte­na naj­go­rim opa­sno­sti­ma. Gra­đa­ni­ma je bi­la na­met­nu­ta sva­ka vr­sta spo­lja­šnjih od­ri­ca­nja i unu­tra­šnjih te­go­ba. Bi­lo je za­di­vlju­ju­će sa ko­li­ko ume­šno­sti je mar­šal, ru­ko­vo­đen Pe­tro­vim ocem i de­dom, upra­vljao pr­vim ne­de­lja­ma i me­se­ci­ma svo­je vla­da­vi­ne ze­mljom kroz sve te vi­ro­ve. Us­pe­lo mu je čak i da uve­ri pro­tiv­ni­ke svo­je po­li­ti­ke da se na kor­mi­lu na­la­zi čo­vek ko­ji je ose­ćao uža­sno sta­nje otadž­bi­ne a da isto­vre­me­no ni­je iz­gu­bio ra­zum.

Mar­šal je imao živ­ce kao ko­nop­ce, pod­no­sio je pad ze­mlje i na­po­re vla­da­nja, po­vla­čio bi se u de­set sa­ti i do­bro spa­vao. Ma­nje do­bro spa­vao je Pe­tar. Nje­go­va po­sve­će­nost mu ni­je da­va­la mi­ra, od­lu­ke ko­je je tre­ba­lo pa­la­ta da do­ne­se, na­gri­za­le su nje­go­vo sr­ce, bio je pet­na­est go­di­na mla­đi od mar­ša­la, ali i on ja­ko star čo­vek. Krat­ko vre­me su obi­ta­va­li u pa­la­ti a da se jed­nog ju­tro ne bi po­ja­vio u spa­va­ćoj so­bi mar­ša­la da bi mu do­neo do­ru­čak već se bio pre­se­lio kod svog oca i kod svog de­de.

Mar­šal je ose­tio iz­ve­snu sa­tis­fak­ci­ju. Taj Pe­tar či­ta­vog ži­vo­ta ni­je mo­rao ni­šta da ra­di sem ne­ko­li­ko ma­lih slu­žbe­nih po­slo­va. Ali na nje­mu, mar­ša­lu, bio je te­ret či­ta­ve ze­mlje. I, eto, tu je sta­jao, pet­na­est go­di­na mla­đi od svog lič­nog slu­ge, i na­dži­veo ga.

Du­go, me­đu­tim, ni­je po­tra­jao taj nje­gov tri­jumf. Franc, no­vi lič­ni slu­ga, is­pu­nja­vao je svo­je slu­žbe­ne oba­ve­ze iz­u­zet­no pre­da­no. Op­ho­dio se pre­ma sta­ri­ni ta­ko pe­dant­no i ne­žno kao da se ra­di­lo o mr­ša­vom te­lu ne­ka­kve re­li­kvi­je; upr­kos sve­mu to­me, mar­šalu su se uči­ni­le uslu­ge no­vaj­li­je kao ne­zgrap­ne i sa­mo uz ne­go­do­va­nje ih je pod­no­sio. Pe­tar mu je ne­do­sta­jao. Bio je pri­pro­sto če­lja­de, ali iz nje­ga je go­vo­ri­la sta­ra, na­rod­na mu­drost, a to je gla­vi dr­ža­ve da­va­lo pod­sti­ca­je. Mar­šal ni­je mo­gao da se na­vik­ne na ime no­vog slu­ge; če­sto ga na­zi­vao Pe­trom ume­sto Fran­com, ali Franc ni­je bio Pe­tar, a mar­ša­lu je bi­lo va­žno da no­vi slu­ga ne di­ra blok na ko­me je obi­ča­vao da za­pi­su­je po­u­ke no­ći.

Mar­šal je bio na­vik­nut na to da se sre­ća i ne­sre­ća sme­nju­ju u ta­la­si­ma. Ta pro­me­na ga ni­je mno­go do­ti­ca­la, ali je bio sve­stan. Sa Pe­tro­vom smr­ću na­stu­pi­lo je ma­nje sreć­no do­ba. Mar­ša­lo­ve od­lu­ke ni­su vi­še kao ra­ni­je istom si­gur­no­šću po­ga­đa­le vo­lju na­ro­da. Bi­lo je sve vi­še ot­po­ra, eho nje­go­vih obra­ća­nja na ra­di­ju bi­vao je sve sla­bi­ji, at­mos­fe­ra se raz­re­di­la.

Jed­ne ve­če­ri, po­što je le­gao na stra­nu, a Franc se uda­ljio, mu­mlao je mar­šal, kao i obič­no, svo­jim be­zu­bim usti­ma još ma­lo. „Šta mi­sliš, Pe­tre?“ pi­tao je, kao što je pi­tao već ne­ko­li­ko hi­lja­da pu­ta. A Pe­tar je od­go­vo­rio: „Jed­nom je mog de­du po­se­tio“, i pri­po­ve­dao je jed­nu od svo­jih pri­ča. Mar­šal je bio za­pa­njen ka­ko je Pe­tar opet sta­jao za­teg­nu­to, a skrom­no kraj nje­go­vog kre­ve­ta i iz­la­gao jed­nu od svo­jih pri­ča, iako je bio pre­mi­nuo. Ali, ni­je bio isu­vi­še iz­ne­na­đen. Če­šće se de­ša­va­lo da je raz­go­va­rao sa lju­di­ma ko­ji su, za­pra­vo, bi­li mr­tvi, i če­sto se de­ša­va­lo da ni­je bio sa­svim si­gu­ran da li je spa­vao ili bio bu­dan. U su­šti­ni se pod­ra­zu­me­va­lo da ga Pe­tar i da­lje slu­ži, po­što mu je mar­šal uka­zao čast da to­li­ko de­ce­ni­ja pri­hva­ti nje­go­ve uslu­ge; ver­nost je srž ča­sti, a ka­kva bi to i bi­la ver­nost ko­ja ne bi nad­vi­si­la i sa­mu smrt?

Ota­da je mar­šal opet ve­čer po ve­čer raz­go­va­rao sa Pe­trom. S pri­ta­je­nim ne­str­plje­njem iš­če­ki­vao je da se Franc uda­lji i da Pe­tar za­u­zme nje­go­vo me­sto. Ka­da bi Franc iza­šao, on­da bi se istin­ski po­ja­vio Pe­tar i pri­po­ve­dao mu­dre i jed­no­stav­ne oče­ve i de­di­ne aneg­do­te, a sle­de­ćeg ju­tra bi mar­šal svo­jim kru­tim, ve­li­kim slo­vi­ma za­pi­si­vao svo­je ide­je u blok za pi­sa­nje.

Uosta­lom, mar­šal ni sa­da ni­je bio sreć­ni­je ru­ke sa svo­jim od­lu­ka­ma kao ni u do­ba ka­da je mo­rao da se sna­đe bez Pe­tra. Odo­bra­va­nje na ko­je su nje­go­ve me­re na­i­la­zi­le u otadž­bi­ni dok je još raz­go­va­rao sa ži­vim Pe­trom, ni­je hte­lo ni­ka­ko po­no­vo da se usta­li.

Do­šao je dan ka­da su si­le zla pro­ce­ni­le da im mar­šal ni­je vi­še do­volj­no po­slu­šan i pri­la­go­dljiv. Zah­te­va­le su od nje­ga da pro­gla­si kan­ce­la­rom čo­ve­ka ko­ji je u sva­kom po­gle­du bio nji­hov čo­vek.

Mar­šal se po­sa­ve­to­vao sa ne­ko­li­ci­nom ko­joj je do­zvo­lio da mu se pri­bli­ži. Ni­ko se ni­je usu­đi­vao da ka­že ne­što od­re­đe­no. Ali, ka­ko mar­šal ni­je bio oštro­u­man mi­sli­lac, uvi­deo je da se od nje­ga oče­ku­je da se po­vu­če sa po­lo­ža­ja. To je, či­ni­lo se, bi­lo je pa­met­ni­je i do­sto­jan­stve­ni­je ne­go da osta­ne na vr­hu dr­ža­ve i ta­ko sank­ci­o­ni­še sram­ne ak­te nje­mu na­met­nu­tog kan­ce­la­ra.

Mar­šal ni­je ra­do slu­šao bo­ja­žlji­vo iz­ne­ta raz­mi­šlja­nja. Ni­je se ukla­pa­lo u nje­go­ve pla­nove da vre­me, ko­je mu je još pre­o­sta­ja­lo, pro­ve­de na svom ga­zdin­stvu sa svo­jim slu­gom Fran­com. Ni­je imao još pu­no go­di­na da ži­vi, a uči­ni­le bi mu se pra­zne bez tog sla­do­stra­nog ose­ća­ja mo­ći. Vr­lo ne­ra­do bi po­sta­vio man­gu­pa, ko­jeg su mu si­le zla na­me­ta­le, ali se isto ta­ko ne­ra­do po­vla­čio na svoj po­sed.

Te ve­če­ri je mar­šal bio po­seb­no ne­str­pljiv da se Franc što pre uda­lji. Na­po­kon je do­sa­da za­ma­kla za vra­ta, i od­mah se po­ja­vio i Pe­tar. „Šta mi­sliš, Pe­tre?“ pi­tao je mar­šal. „Da li po­sta­vim tog čo­ve­ka? To je ja­ko lo­ša ro­ba.“ Pe­tar je is­pri­čao po­uč­nu pri­či­cu svo­ga de­de. Ra­di­lo se o ku­ći i o ne­kom lo­šem psu. Bez lo­šeg psa ni­je mo­gla da se do­bi­je ku­ća. Kraj je bio ne­ja­san, či­ni­lo se da bi se de­da naj­ra­di­je od­re­kao ku­će. Ali, po­što mar­šal to ni­je že­leo da ču­je, upi­tao je ne­str­plji­vo: „Šta je ura­dio? Go­vo­ri ja­sni­je. To­li­ko mu­mlaš da te uop­šte ne raz­u­mem. Baš si osta­rio.“ Ali Pe­tar je i da­lje mu­mlao, a mar­šal je od­lu­čio da aneg­do­tu ta­ko pro­tu­ma­či da je de­da pri­hva­tio ku­ću upr­kos lo­šem psu.

Mar­šal je po­sta­vio onog čo­ve­ka, tog iz­ro­da, i ostao na če­lu dr­ža­ve. Otadž­bi­na je bi­la zgra­nu­ta. Uve­če se ni­je po­ja­vio Pe­tar. Mar­šal je se­bi ne­što mu­mlao u bra­du o ne­za­hval­no­sti na­ro­da, o to­me ka­ko su lju­di ne­po­u­zda­ni.

Ka­da se sle­de­ćeg ju­tra la­tio svog blo­ka da bi, kao i obič­no, ne­što za­be­le­žio, vi­deo je da je stra­ni­ca skroz is­pi­sa­na. Okre­nuo je i do­speo do po­sled­nje stra­ni­ce blo­ka. I ta po­sled­nja stra­ni­ca bi­la je is­pi­sa­na. Ne­po­zna­ta ju je is­pi­sa­la, Pe­tro­va ru­ka. „Ja­oj, stra­ho­te, ta­ko uža­sna, sta­ra bu­da­la“, pi­sa­lo je.

Mar­šal se upla­šio. Uči­ni­lo mu se, na­rav­no, da je pre­mi­nu­li Pe­tar raz­go­va­rao s njim, ali da je pre­mi­nu­li sa­da i pi­sao, to ga je stra­šno po­go­di­lo. Sa­da se usu­dio, po­mi­slio je ogor­če­no, sa­da, po­što je mr­tav, usu­dio se, ku­ka­vi­ca. Ali pre­stra­vio se od ru­ko­pi­sa na blo­ku; po pr­vi put, po­što se pre­se­lio u pa­la­tu, ostao je u kre­ve­tu, a pred­vi­đe­ni pro­gram mo­rao je da bu­de ot­ka­zan.

Ka­sni­je je se­bi go­vo­rio da za sve po­sto­ji ob­ja­šnje­nje. Pe­tar je svo­joj dr­skoj, kme­tov­skoj du­ši još za ži­vo­ta da­vao odu­ška, o to­me se ra­di­lo. Mi­slio je, ne­va­lja­lac, da će mo­ći da sa­kri­je list pa­pi­ra na vre­me. Ali, to mu ni­je us­pe­lo. On, mar­šal, ži­veo je do­volj­no du­go da bi uhva­tio bez­du­šni­ka.

To je, sa­mo po se­bi, bi­la sla­ba ute­ha. Ono što ni­su us­pe­li do­ga­đa­ji, ko­ji bi sva­kom dru­gom zdro­bi­li sr­ce, us­pe­li su Pe­tro­vi je­ca­ji iz gro­ba. Slo­mi­la se star­če­va si­gur­nost, a s njim i nje­go­va vi­tal­nost.

Ostao je na svom po­lo­ža­ju, ali se po­kri­vao spo­lja i iz­nu­tra od čo­ve­ka ko­ga je mo­rao da po­sta­vi, od tog iz­ro­da. Po­put sen­ke ču­čao je u pa­la­ti, i ceo svet spo­znao je da je isto­rij­ska pri­li­ka bi­la uni­for­ma na­ki­će­na od­li­ko­va­nji­ma i ni­šta dru­go.

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad