|
Prevedena književnost
Lion Fojhtvanger
VERNI PETAR
(Manesse Bibliothek der Weltliteratur, 1994)
Maršal je bio jako, jako star, čitanke
su bile pune njegove slave, hiljade ulica i trgova i poneki
gradovi nosili su njegovo ime, bio je istorijska ličnost. Sad, već
osam godina unazad, živeo je okružen tišinom svog seoskog
gazdinstva, uzdignut nad trzavicama dnevne politike.
Tada je otadžbina dospela u najveću
opasnost, a među mlađima, šezdesetogodišnjacima i
sedamdesetogodišnjacima, nije bilo nijednog čiji bi
autoritet bio dovoljno jak, da spase otadžbinu od anarhije i
propasti. Tako su se obratili maršalu i preklinjali ga da
preuzme kormilo u svoje osvedočene, koštunjave staračke ruke.
Otadžina je stajala ispred maršala u
vidu tri gospodina i objašnjavali su da su svesni veličine žrtve
koja se traži od maršala. Ali, zahtevala se ta žrtva; otadžbina će
biti izgubljena ako se maršal ne pobrine za nju.
Prastari je stajao tu, živi spomenik.
Njegove čežnje su oslabile. Nije bilo više nikoga koga je voleo,
samo još nekolicina koju je mrzeo, i nikoga koga nije prezirao.
Odumrla je većina životnih radosti u njemu. Ali još uvek je u
njemu tinjalo slatko osećanje moći iz doba kada je poslednji put
držao vlast u rukama, bilo je to pre osam godina. Čovek se osećao
jačim, mlađim, življim kada je znao da je svojim potpisom
određivao sudbinu stotine hiljade ljudi.
U dubini svoje duše je maršal, dakle,
bio odlučio da se odazove pozivu otadžbine. Napolju su stajali
novinari i čekali; njegovo gazdinstvo bilo je udaljeno,
telefonska služba malog mesta bila je pojačana. Maršal je znao da
je svetu zastao dah kako bi čuo njegovu odluku. Ali otkad je pre
pedeset i tri godine napravio nepromišljeni korak, zacrtao je
sebi čelično pravilo da ni pod kojim uslovima odmah ne odgovori.
Svojim zarđalim glasom objašnjavao je otadžbini: „Mnogo tražite
od mene. Reći ću Vam sutra šta sam odlučio.“
Šta god da se dogodilo, maršal je imao
običaj da u deset sati krene na počinak. Tako je običavao već
četvrt veka unazad; samo tokom rata odstupio je od tog pravila
tokom devet večeri. I danas se povukao u deset sati.
Lični sluga Petar skinuo je odeću sa
njega i pomogao mu da obuče noćnu košulju. Rekao je: „Onda ću
Ekscelenciji sutra ujutro spremiti dva jaja za doručak.“ –
„Misliš, zaista, Petre,“ odgovorio je maršal, „da se ponovo
preselimo u palatu?“ – „Istorija to očekuje od Vas, uvažena
Ekscelencijo“, odgovorio je Petar dok je ispravljao jastuk, „a
kada smo se prošli put preselili u palatu, izuzetno je prijalo
uvaženoj Ekscelenciji.“ – „Toliko stajanje tokom prijema“,
meditirao je maršal, „počinje da me zamara. Pre tri nedelje,
pošto sam primio gospodu iz Legije, morao sam da otkažem šetnju.“
Petar je odvratio: „Priređivao bih prijeme najviše dva puta
mesečno, i nikad duže od četvrt sata. Govoriti na radiju manje
zamara i uvek najbolje ispadne. Onako kako je Ekscelencija
govorila prilikom proslave četiri stotine godina postojanja,
svi su bili potreseni, čak i u zemljama u kojima to nisu
razumeli.“
Petar je stavio maršalove zube u
tečnost predviđenu za njihovo čišćenje i gurnuo mu nešto vate u
uši. Sada je pomerio u pravi položaj blok za pisanje na kome je
maršal običavao ujutro, neposredno po buđenju, da zabeleži
mudre misli koje su mu se javljale tokom noći.
Maršal se u međuvremenu okrenuo na
desnu stranu. „Da li zaista misliš,“ pitao je, dok mu je Petar
zavijao noge, „da ne mogu bez mene?“ – „Ne mogu, Ekscelencijo“,
odvratio je Petar. Maršal je uzdahnuo i povukao noge prema sebe,
pa je izgledao kao dete u majčinom krilu. „Da“, rekao je, „onda ćeš
mi sutra ujutro spremiti dva jaja.“
Petar je bio petnaest godina mlađi od
maršala. Ispratio je, od vremena kada je maršal bio načelnik,
uspon tog čoveka, kao potrčko i kao lični sluga. Maršal već odavno
više nije bio živi čovek, bio je statua, statua konjanika; Petar
je bio konj.
Pored Boga je Petar najbolje poznavao
maršala. Znao je kako se stvara osećaj autoriteta koji je od
maršala napravio istorijsku ličnost kakva je i bio. Autoritet je
stvaran kamenom tvrdoćom velikog lica i gospodskim mirom kojim
se maršal retkim rečima izjašnjavao. Maršalove reči su bile kao
od metala. Niko ne bi mogao da pomisli da se u maršalu može
roditi nekakva sumnja. Bilo je isključeno suprotstaviti mu se.
Na maršalovom putu stajali su
nebrojeni ljudi, ali u njegovom srcu stajao je uvek samo jedan
čovek: on sam. Petar je poznavao zlo maršalovo srce. Petar je zna
da u određenim situacijama čak i najhumanija osoba, da je
bila na mestu maršala, ne bi mogla da se uzdrži da pošalje
stotine hiljade u smrt. Dobra osoba bi morala da se izbori s tim:
ali ne i maršal. Te stotine hiljade ljudi ga nisu zanimale. Nije
morao da se potrudi za mir s kojim ih je poslao u sigurnu smrt. Ako
bi stvari krenule naopako, maršal bi slegnuo ramenima; ako bi sve
krenulo dobrim putem, on bi bio taj koji bi primio hvalospeve od
Otadžbine. Pošao je u deset sati na počinak i lepo spavao. Petar
je bio više puta svedok toga.
Maršal nije nikad bio oštroumni
mislilac. Na vojnoj akademiji naučio je da je, za slučaj da se
dvoumio, bilo bolje da uradi nešto pogrešno nego ništa. Toga se
držao. Bio je fatalista. Njegova funkcija bila je donošenje
odluka. Koje bi bile posledice tih njegovih odluka, to nije
bila njegova briga.
Verovatno je upravo ta neverovatna,
fatalistička nadmenost bila uzrok tome što je sa Petrom
razgovarao o odlukama koje je valjalo da donese, o odlukama
koje su uticale na tokove države i sveta. Maršal i Petar su
poticali iz iste seljačke provincije. Preci maršala su tamo
stotinama godina bili gospoda, Petrovi preci su bili kmetovi.
Petar je bio deo tog tla. Maršal je razgovarao sa samim sobom kada
je razgovarao sa Petrom. Ponekad je, što su godine odmicale, sve
više razgovarao sa samim sobom. Petrov i maršalov karakter i
razmišljanja su se bitno razlikovali. Petru je bilo važnije u
slučaju nužde da ništa ne uradi nego da uradi nešto pogrešno.
Petar je voleo svoju domovinu, Petra su se ticale stotine
hiljada života koje su poslate u smrt. Petar nije bilo
fatalista; mislio je da se pameću može sprečiti zlo i učiniti
dobro. Maršal je bio istorijska ličnost, Petar je bio čovek,
patriota i bio je pametan. Maršal je imao moć, Petar um.
Petar se, naravno, čuvao da maršal ne
primeti njegovo bundžijsko razmišljanje. Pravio se Toša. Ono što
je iz njega izbijalo, bile su proste narodne mudrosti. Navodio
je izreke, pripovedao poučne priče, očeve, dedine anegdote,
lukavo vodeći računa o tome da se odluke maršala, koji je bio
ravnodušan prema domovini, usklade sa razmišljanjima Petrovim,
koji nije bio ravnodušan prema domovini.
Petrov otac i deda su maršalu polako
postali figure protkane narodnom mudrošću, predstavnici
naroda, legendarne figure, patrijarsi. Preko njih je Petar
rukovodio maršalom i zemljom. Mudre misli koje bi maršal ujutro
čim se probudio, zapisivao u svoj blok, poticale su iz mudrosti
onog oca i dede, bile su zamisli Petrove.
Zemlja je, kada je postavila starog
maršala za kormilo, bila takoreći bez odbrane, prepuštena
najgorim opasnostima. Građanima je bila nametnuta svaka vrsta
spoljašnjih odricanja i unutrašnjih tegoba. Bilo je
zadivljujuće sa koliko umešnosti je maršal, rukovođen Petrovim
ocem i dedom, upravljao prvim nedeljama i mesecima svoje
vladavine zemljom kroz sve te virove. Uspelo mu je čak i da uveri
protivnike svoje politike da se na kormilu nalazi čovek koji je
osećao užasno stanje otadžbine a da istovremeno nije izgubio
razum.
Maršal je imao živce kao konopce,
podnosio je pad zemlje i napore vladanja, povlačio bi se u deset
sati i dobro spavao. Manje dobro spavao je Petar. Njegova
posvećenost mu nije davala mira, odluke koje je trebalo palata
da donese, nagrizale su njegovo srce, bio je petnaest godina
mlađi od maršala, ali i on jako star čovek. Kratko vreme su
obitavali u palati a da se jednog jutro ne bi pojavio u spavaćoj
sobi maršala da bi mu doneo doručak već se bio preselio kod svog oca
i kod svog dede.
Maršal je osetio izvesnu
satisfakciju. Taj Petar čitavog života nije morao ništa da radi
sem nekoliko malih službenih poslova. Ali na njemu, maršalu, bio
je teret čitave zemlje. I, eto, tu je stajao, petnaest godina
mlađi od svog ličnog sluge, i nadživeo ga.
Dugo, međutim, nije potrajao taj
njegov trijumf. Franc, novi lični sluga, ispunjavao je svoje
službene obaveze izuzetno predano. Ophodio se prema starini
tako pedantno i nežno kao da se radilo o mršavom telu nekakve
relikvije; uprkos svemu tome, maršalu su se učinile usluge
novajlije kao nezgrapne i samo uz negodovanje ih je podnosio.
Petar mu je nedostajao. Bio je priprosto čeljade, ali iz njega je
govorila stara, narodna mudrost, a to je glavi države davalo
podsticaje. Maršal nije mogao da se navikne na ime novog sluge;
često ga nazivao Petrom umesto Francom, ali Franc nije bio Petar, a
maršalu je bilo važno da novi sluga ne dira blok na kome je
običavao da zapisuje pouke noći.
Maršal je bio naviknut na to da se sreća
i nesreća smenjuju u talasima. Ta promena ga nije mnogo
doticala, ali je bio svestan. Sa Petrovom smrću nastupilo je
manje srećno doba. Maršalove odluke nisu više kao ranije istom
sigurnošću pogađale volju naroda. Bilo je sve više otpora, eho
njegovih obraćanja na radiju bivao je sve slabiji, atmosfera se
razredila.
Jedne večeri, pošto je legao na
stranu, a Franc se udaljio, mumlao je maršal, kao i obično, svojim
bezubim ustima još malo. „Šta misliš, Petre?“ pitao je, kao što je
pitao već nekoliko hiljada puta. A Petar je odgovorio: „Jednom
je mog dedu posetio“, i pripovedao je jednu od svojih priča.
Maršal je bio zapanjen kako je Petar opet stajao zategnuto, a
skromno kraj njegovog kreveta i izlagao jednu od svojih priča,
iako je bio preminuo. Ali, nije bio isuviše iznenađen. Češće se
dešavalo da je razgovarao sa ljudima koji su, zapravo, bili
mrtvi, i često se dešavalo da nije bio sasvim siguran da li je
spavao ili bio budan. U suštini se podrazumevalo da ga Petar i
dalje služi, pošto mu je maršal ukazao čast da toliko decenija
prihvati njegove usluge; vernost je srž časti, a kakva bi to i bila
vernost koja ne bi nadvisila i samu smrt?
Otada je maršal opet večer po večer
razgovarao sa Petrom. S pritajenim nestrpljenjem iščekivao je
da se Franc udalji i da Petar zauzme njegovo mesto. Kada bi Franc
izašao, onda bi se istinski pojavio Petar i pripovedao mudre i
jednostavne očeve i dedine anegdote, a sledećeg jutra bi maršal
svojim krutim, velikim slovima zapisivao svoje ideje u blok za
pisanje.
Uostalom, maršal ni sada nije bio
srećnije ruke sa svojim odlukama kao ni u doba kada je morao da se
snađe bez Petra. Odobravanje na koje su njegove mere nailazile
u otadžbini dok je još razgovarao sa živim Petrom, nije htelo
nikako ponovo da se ustali.
Došao je dan kada su sile zla
procenile da im maršal nije više dovoljno poslušan i
prilagodljiv. Zahtevale su od njega da proglasi kancelarom
čoveka koji je u svakom pogledu bio njihov čovek.
Maršal se posavetovao sa
nekolicinom kojoj je dozvolio da mu se približi. Niko se nije
usuđivao da kaže nešto određeno. Ali, kako maršal nije bio
oštrouman mislilac, uvideo je da se od njega očekuje da se povuče
sa položaja. To je, činilo se, bilo je pametnije i
dostojanstvenije nego da ostane na vrhu države i tako
sankcioniše sramne akte njemu nametnutog kancelara.
Maršal nije rado slušao bojažljivo
izneta razmišljanja. Nije se uklapalo u njegove planove da
vreme, koje mu je još preostajalo, provede na svom gazdinstvu sa
svojim slugom Francom. Nije imao još puno godina da živi, a
učinile bi mu se prazne bez tog sladostranog osećaja moći. Vrlo
nerado bi postavio mangupa, kojeg su mu sile zla nametale, ali se
isto tako nerado povlačio na svoj posed.
Te večeri je maršal bio posebno
nestrpljiv da se Franc što pre udalji. Napokon je dosada zamakla za
vrata, i odmah se pojavio i Petar. „Šta misliš, Petre?“ pitao je
maršal. „Da li postavim tog čoveka? To je jako loša roba.“ Petar je
ispričao poučnu pričicu svoga dede. Radilo se o kući i o nekom
lošem psu. Bez lošeg psa nije mogla da se dobije kuća. Kraj je bio
nejasan, činilo se da bi se deda najradije odrekao kuće. Ali,
pošto maršal to nije želeo da čuje, upitao je nestrpljivo: „Šta je
uradio? Govori jasnije. Toliko mumlaš da te uopšte ne razumem.
Baš si ostario.“ Ali Petar je i dalje mumlao, a maršal je odlučio da
anegdotu tako protumači da je deda prihvatio kuću uprkos lošem
psu.
Maršal je postavio onog čoveka, tog
izroda, i ostao na čelu države. Otadžbina je bila zgranuta. Uveče
se nije pojavio Petar. Maršal je sebi nešto mumlao u bradu o
nezahvalnosti naroda, o tome kako su ljudi nepouzdani.
Kada se sledećeg jutra latio svog
bloka da bi, kao i obično, nešto zabeležio, video je da je stranica
skroz ispisana. Okrenuo je i dospeo do poslednje stranice bloka. I
ta poslednja stranica bila je ispisana. Nepoznata ju je
ispisala, Petrova ruka. „Jaoj, strahote, tako užasna, stara
budala“, pisalo je.
Maršal se uplašio. Učinilo mu se,
naravno, da je preminuli Petar razgovarao s njim, ali da je
preminuli sada i pisao, to ga je strašno pogodilo. Sada se
usudio, pomislio je ogorčeno, sada, pošto je mrtav, usudio se,
kukavica. Ali prestravio se od rukopisa na bloku; po prvi put,
pošto se preselio u palatu, ostao je u krevetu, a predviđeni
program morao je da bude otkazan.
Kasnije je sebi govorio da za sve
postoji objašnjenje. Petar je svojoj drskoj, kmetovskoj duši još
za života davao oduška, o tome se radilo. Mislio je, nevaljalac,
da će moći da sakrije list papira na vreme. Ali, to mu nije uspelo.
On, maršal, živeo je dovoljno dugo da bi uhvatio bezdušnika.
To je, samo po sebi, bila slaba uteha.
Ono što nisu uspeli događaji, koji bi svakom drugom zdrobili
srce, uspeli su Petrovi jecaji iz groba. Slomila se starčeva
sigurnost, a s njim i njegova vitalnost.
Ostao je na svom položaju, ali se
pokrivao spolja i iznutra od čoveka koga je morao da postavi, od
tog izroda. Poput senke čučao je u palati, i ceo svet spoznao je da
je istorijska prilika bila uniforma nakićena odlikovanjima i
ništa drugo.
Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
nazad
|